Dodir reči
Dobro došli na forum..DODIR REČI

Mesto za odmor i relaksaciju..dobro društvo i mnoštvo različitih tema čine ovaj forum jedinstvenim..

Ako vam je potrebno mesto za opuštanje posle napornog dana, ne tražite dalje..


Da bi ste videli sve teme, odvojite par minuta za registraciju i družite se sa nama..

Delite
Pogledaj prethodnu temuIći dolePogledaj sledeću temu
avatar
Wishmaster
...
...
Muški Posts : 2159
Likes : 78
Join date : 09.10.2016
Age : 42
Location : Srbija
http://dodir-reci.serbianforum.info/

Čarls Bukovski - Žene

taj Ned 11 Jun 2017, 16:48
Message reputation : 100% (1 vote)
Naslov originala
Charles Bukowski -Women

Žene
»Mnoge prave ljude sahranila je žena. «
Henri Kinaski

Ovaj roman je plod
mašte i nijedan lik
u njemu ne predstavlja
neku ličnost ili
kombinaciju ličnosti
živih ili mrtvih.


1


Bilo mi je 50 godina i već četiri godine nisam bio u krevetu sa
ženom. Nisam imao ženska poznanstva. Gledao sam žene u
prolazu, na ulici ili bilo gde, ali gledao sam ih bez želje, s
osećanjem da to nema svrhe. Drkao sam redovno, ali je ideja da
imam odnos s nekom ženom — čak i u aseksualnom smislu — bila
nedostupna mojoj mašti. Imao sam vanbračnu ćerku od šest godina.
Živela je s majkom a ja sam plaćao alimentaciju. Bio sam oženjen
davno, još u mojoj 35-oj. Taj brak je trajao dve i po godine. Žena
se razvela od mene. Samo jednom sam voleo. Umrla je od akutnog
alkoholizma. Umrla je sa 48 godina, kad sam ja imao 38. Moja
žena bila je 12 godina mlađa od mene. Verujem da je i ona sada
mrtva, mada ne mogu baš da tvrdim. Pisala mi je dugačka pisma za
svaki Božić, punih 6 godina posle razvoda. Nikada nisam
odgovarao ...
Nisam siguran kad sam prvi put video Lidiju Vens. Bilo je to
pre nekih 6 godina, u ono vreme kad sam dao otkaz u pošti posle
12 godina službe i trudio se da postanem pisac. Sav sam bio
izgubljen i pio sam više nego ikad. Pokušavao sam da pišem moj
prvi roman. Pio sam po flašu viskija i gajbicu piva svake noći za
vreme pisanja. Pušio sam jeftine cigare i kucao na mašini i pio i
slušao klasičnu muziku na radiju do zore. Odredio sam sebi normu
od deset strana za noć, ali do sledećeg dana nikad nisam znao
koliko je ispalo. Ustajao sam prepodne, povraćao, zatim prelazio u
dnevnu sobu da prebrojim listove na kauču. Uvek bih prebacio onih
deset. Ponekad bi tu bilo 17, 18, 23, 25 strana. Normalno, taj noćni
rad trebalo je popraviti ili baciti. Trebala mi je 21 noć da napišem
moj prvi roman.
Vlasnici kuće u kojoj sam tada živeo, koji su stanovali u
zadnjem delu, mislili su da sam lud. Svakog jutra posle buđenja,
nalazio sam pred vratima veliku braon kesu od papira. Sadržaj kese
se menjao, ali je unutra uglavnom bilo paradajza, salate, narandži,
mladog luka, supe u konzervi, crvenog luka. Pio sam pivo s njima
svako drugo veče do 4-5 ujutru. Stari bi zaspao, a onda smo se ja i
stara gospođa držali za ruke i ja bih je poljubio s vremena na
vreme. Uvek bi dobila veliki poljubac na vratima. Užasno je bila
izborana, ali tu nema leka. Bila je katolik i zgodno je izgledala kad
stavi svoj roze šeširić i krene u crkvu nedeljom ujutru.
Mislim da sam upoznao Lidiju Vens na mom prvom čitanju
poezije. To je bilo u knjižari na Kenmor Aveniji, Droubridž. I tada
sam bio sav izgubljen. Iznad svega toga, a ipak totalno van sebe.
Kad sam ušao, bilo je mesta samo još za stajanje. Piter, koji je
vodio radnju i živeo sa crnkinjom, pokaza mi na gomilu love ispred
sebe: »Jebi ga«, reče on, »kad bih mogao da ih uvek ovako
spakujem unutra našlo bi se love za još jedan put do Indije!« Moj
ulazak je izazvao aplauz. Kad je reč o čitanju poezije, tu ne žalim
sebe.
Čitao sam pola sata, zatim tražio predah. Još sam bio trezan i
mogao sam da osetim oči kako pilje u mene iz tame. Nekoliko ljudi
popelo se da razgovara sa mnom. Kad sam ostao sam, došla je
Lidija Vens. Sedeo sam za stolom i pio pivo. Oslonila se s obe ruke
o ivicu stola, nagnula se i gledala u mene. Imala je dugu smeđu
kosu, prilično dugu, isturen nos, a jedno joj oko nije baš gledalo
kao ono drugo. Ali iz nje je izbijao život — znali ste da je tu.
Osećao sam neko strujanje između nas. Nešto od toga bilo je
nejasno i odbojno, ali bilo ga je. Gledali smo jedno u drugo. Lidija
Vens je nosila kaubojsku kožnu jaknu s resama oko vrata. Imala je
dobre sise. Kazao sam: »Voleo bih da ti pokidam te rese s jakne —
tu bi mogli da počnemo!« Lidija je otišla. Nije uspelo. Nikad nisam
znao šta da kažem devojkama. Ali koje dupe je imala. Gledao sam
u to divno dupe koje se udaljavalo. Nosila je tesne farmerke i ja
nisam mogao da odvojim pogled dok je odlazila.
Obavio sam drugi deo čitanja i zaboravio na Lidiju kao što
sam zaboravljao žene pored kojih sam prolazio na ulici. Uzeo sam
moje pare, potpisao neke salvete, neke papiriće, izašao, seo u kola i
vratio se kući.
I dalje sam svake noći radio na prvom romanu. Nikad ne bih
počinjao s pisanjem pre 6 i 18 po podne. Nekada sam u to doba
upadao na posao u Terminal Aneks Pošti. Bilo je 6 po podne kad su
došli: Piter i Lidija Vens. Otvorio sam vrata. Piter reče: »Vidi,
Henri, vidi šta sam ti doveo!«
Lidija je skočila na sto. Farmerke su joj bile tesne kao nikad.
Vitlala je svojom dugom smeđom kosom. Bila je luda; bila je
čudesna. Po prvi put postao sam svestan da bih mogao da vodim
ljubav s njom. Počela je da recituje. Svoju poeziju. Bila je
kriminalna. Piter je pokušao da je zaustavi: »Ne! Ne! Nema
recitovanja u kući Henrija Kinaskog«!
»Pusti je, Piter!«
Hteo sam da gledam njene guze. Hodala je gore-dole po stolu.
Onda je zaigrala. Mahala je rukama. Poezija je bila grozna, njeno
telo i ludost nisu.
Lidija je skočila sa stola.
»Je l' ti se sviđa, Henri?«
»Šta to?«
»Poezija.«
»Teško.«
Lidija je stajala s listovima svoje poezije u ruci. Piter je
dograbi. »Ajde se jebemo!« reče on. »Ajde, ajde se jebemo!«
Ona ga odgurnu.
»Dobro«, reče Piter. »Idem!«
»Idi. Imam kola«, reče Lidija. »Mogu sama da se vratim.«
Piter je poleteo ka vratima. Zaustavio se i okrenuo. »Dobro,
Kinaski! Ne zaboravi šta sam ti doveo!«
Zalupio je vratima i nestao. Lidija je sela na kauč, blizu vrata.
Seo sam pored nje. Gledao sam je. Obarao me njen izgled.
Dodirnuo sam njenu dugu kosu. Bila je magična. Povukao sam
ruku. »Zar je sva ta kosa stvarno tvoja?« upitah. Znao sam da jeste.
»Da«, reče ona. Dodirnuo sam je ispod brade i oprezno pokušao da
okrenem njenu glavu prema meni. Nisam baš siguran u takvim
situacijama. Poljubio sam je samo usnama.
Lidija je skočila. »Moram da idem. Plaćam devojku da mi
čuva decu.«
»Slušaj«, rekoh, »ostani. Platiću ja. Ostani još malo.«
»Ne, ne mogu«, reče ona, »moram da idem.«
Pošla je ka vratima. Išao sam iza nje. Otvorila je vrata. Zatim
se okrenula. Pokušao sam da je uhvatim poslednji put. Podigla je
glavu i skoro neosetno me poljubila. Onda se izmakla i stavila mi
neke iskucane papire u ruku. Vrata se zatvoriše. Seo sam na kauč s
papirima u ruci i osluškivao zvuk motora njenih kola.
Pesme su bile u povezu, sa crtežima i naslovom NJENNNN.
Pročitao sam neke. Bile su interesantne, pune humora i
seksualnosti, ali loše napisane. Spevale su ih Lidija i njene tri sestre
— sve zajedno tako vesele i hrabre i jebozovne. Odbacio sam
papire i otvorio flašu viskija. Napolju je bio mrak. Na radiju su
svirali uglavnom Mocarta i Bramsa i Betovena.


2



Posle dan-dva dobio sam poštom pesmu od Lidije. Bila je to
dugačka pesma i počinjala je ovako:
Izađi, stari trole,
Izađi iz tvoje rupe tamne, stari trole,
Izađi na sunce s nama i dopusti nam
Da ti stavimo krasuljke u kosu ...
Pesma mi je dalje govorila kako bi lepo bilo igrati na poljima
sa ženskim faunskim stvorenjima, koja bi mi donela radost i
istinsku spoznaju. Gurnuo sam pismo u fioku od komode.
Sledećeg jutra probudilo me kucanje po staklu ulaznih vrata.
Bilo je pola 11.
»Nosi se«, rekoh.
»Ja sam. Lidija.«
»Dobro. Čekaj malo.«
Navukao sam košulju i neke pantose i otvorio vrata. Onda sam
poleteo u kupatilo i povraćao. Probao sam da operem zube, ali sam
samo opet povratio — od slatkog ukusa paste prevrnuo mi se
stomak. Izašao sam.
»Ti si bolestan«, reče Lidija. »Hoćeš da odem?«
»Ma ne, dobro mi je. Uvek se ovako budim.«
Lidija je lepo izgledala. Svetlost se probijala kroz zavese i
padala na nju. Imala je narandžu u ruci i bacala ju je u vazduh.
Narandža je zablistala na jutarnjem suncu.
»Ne mogu da ostanem«, reče ona, »ali hoću nešto da te
pitam.«
»Kaži.«
»Ja sam vajarka. Hoću da vajam tvoju glavu.«
»Dobro.«
»Moraćeš da dođeš kod mene. Nemam atelje. Moraćemo da
obavimo to kod mene. Je l' neće da ti smeta?«
»Ne.«
»Gledaj da dođeš do 11 ujutru. Deca dolaze iz škole posle
podne i onda ne vredi.«
»Biću tamo u jedanaest«, kazao sam joj.
Sedeo sam preko puta Lidije u njenoj kuhinji. Velika gomila
gline stajala je između nas. Počela je s pitanjima.
»Jesu li ti roditelji još živi?«
»Ne.«
»Je l' voliš L. A.?« 1
»Grad za mene.«
»Zašto pišeš tako o ženama?«
»Kako?«

1 L. A. — Los Anđeles (prim. prev.)
»Znaš ti kako.«
»Ne znam.«
»Eto, mislim da je stvarno sramota da čovek koji piše tako
dobro kao ti ne zna baš ništa o ženama.«
Ćutao sam.
»Jebem ti! Šta je Liza uradila sa... ?« Počela je da traži po
sobi. »Ah, te devojčice što rasturaju majčin alat!«
Lidija je našla nešto drugo. »Može i s ovim. Miran sad, opusti
se, ali ne mrdaj.«
Bio sam joj okrenut licem. Radila je na gomili gline drvenom
alatkom s petljom od žice na vrhu. Mahala je alatkom u mom
pravcu preko gomile gline. Posmatrao sam je. Njene oči su gledale
u mene. Bile su velike i tamne. Čak je i ono krivo oko dobro
izgledalo. Uzvraćao sam joj pogled. Lidija je radila. Vreme je
prolazilo. Pao sam u trans. Onda je rekla: »Hoćemo li pauzu? Jesi
za pivo?«
»Aha. Može.«
Kad je krenula ka frižideru, pošao sam za njom. Izvadila je
flašu iz frižidera. Kako se okrenula, obuhvatio sam je oko struka i
privukao sebi. Poklopio sam je ustima i telom. Držala je flašu piva
ispruženom rukom. Poljubio sam je. Poljubio sam je još jednom.
Lidija me odgurnu.
»Dobro«, rekla je, »dosta. Čeka nas posao.«
Seli smo opet na svoja mesta i ja sam pio moje pivo, Lidija je
pušila, a glina stajala između nas. Zazvonilo je na vratima. Lidija je
ustala. Ušla je debela žena, divljih, molećivih očiju.
»To je moja sestra, Glendolina.«
»Zdravo.«
Glendolina je privukla stolicu i počela da govori. Ta je
baš umela da melje. Da je bila sfinga govorila bi, da je bila kamen
govorila bi. Pitao sam se kad će da se umori i krene. Čak i kad sam
prestao da je slušam, imao sam osećaj da me strelja sitnim pingpong
lopticama. Glendolina nije imala nikakvu predstavu o proteku
vremena, niti bilo kakvu ideju da možda nekom smeta. Pričala je i
pričala.
»Slušaj«, progovorih najzad, »kad ćeš da kreneš?«
Onda su sestre napravile šou. Počele su da se raspravljaju.
Obe su stajale i mahale rukama. Vikale su sve glasnije. Pretile su
jedna drugoj batinama. Na kraju — blizu smaka sveta —
Glendolina je džinovskim pokretom tela izbacila sebe kroz ulaz i
otišla (ali čula se i dalje: njeni raspaljeni vapaji) ka svom stanu u
drugom delu zgrade.
Lidija i ja vratili smo se u kuhinju i seli. Uzela je svoju alatku.
Njene oči gledale su u moje.


3


Nekoliko dana kasnije, ušao sam izjutra u Lidijino dvorište,
taman kad je ona naišla s ulice. Bila je svratila do svoje prijateljice
Tine koja je stanovala na ćošku. Izgledala je naelektrisano tog jutra,
kao i onda kad je bila kod mene, s narandžom.
»Opa«, reče ona, »pa ti imaš novu košulju!«
Istina. Kupio sam košulju jer sam mislio na nju, želeo da je
vidim. Znao sam da ona to zna i da me zeza, ali nije mi smetalo;
Otključala je vrata, pa smo ušli. Glina je stajala nasred
kuhinjskog stola, ispod mokre krpe. Skinula je krpu. »Kako ti se
čini?«
Lidija me nije poštedela. Ožiljci su bili tu, alkoholičarski nos,
majmunska usta, oči stisnute u pukotine, i eto nemog zadovoljnog
keza srećnog čoveka, smešnog, koji oseća svoju sreću i pita se
otkud to. Ona je imala 30 godina, ja preko 50. Nije me bilo briga.
»Da«, rekoh, »potrefila si me. Sviđa mi se. Ali izgleda skoro
dovršeno. Biće mi teško kad bude gotovo. Bilo je lepih jutara i
popodneva.«
»Je l' ti smetalo u pisanju?«
»Ne, pišem samo kad padne mrak. Ne mogu da pišem danju.«
Lidija je podigla svoju vajarsku alatku i pogledala me. »Budi
bez brige. Imam još mnogo da uradim. Hoću da mi ovo ispadne
kako treba.«
U prvoj pauzi izvadila je flašu viskija iz frižidera.
»Ah«, rekoh.
»Koliko?« upita ona dižući visoku čašu za vodu.
»Pola-pola.«
Sipala mi je piće i ja sam ga popio na eks.
»Čula sam o tebi«, reče ona.
»Šta to?«
»Kako šutiraš ljude s tvojih vrata. Kako biješ tvoje žene.«
»Bijem moje žene?«
»Da, neko mi pričao.«
Dohvatio sam Lidiju i ljubili smo se duže nego ikad. Pričepio
sam je o ivicu sudopere i počeo da trljam karu o nju. Odgurnula
me, ali ja je opet ulovih nasred kuhinje.
Lidijina ruka je uhvatila moju i gurnula je ispod farmerki u
svoje gaćice. Jagodicom jednog prsta osetio sam vršak njene pičke.
Bila je mokra. Kako sam je dalje ljubio, tako sam prodirao prstom
sve dublje u njenu picu. Onda sam izvukao ruku, oslobodio se,
uzeo flašu i sipao sebi još jedno piće. Vratio sam se i seo za
kuhinjski sto, a Lidija je obišla i sela s druge strane i gledala u
mene. Zatim je nanovo počela da radi na glini. Pio sam natenane
moj viski.
»Znaš šta«, rekoh, »znam tvoju tragediju.«
»Šta?«
»Znam tvoju tragediju.«
»O čemu je reč?«
»Nema veze«, rekoh, »zaboravi.«
»Hoću da znam.«
»Neću da te povredim.«
»Hoću da znam o kom kurcu je reč.«
»Dobro, ako mi daš još jedno piće, kazaću ti.«
»U redu.« Lidija je uzela moju praznu čašu i sipala pola
viskija, pola vode. Ispio sam i ovu na eks.
»I«? upita ona.
»Jebi ga, znaš ti to.«
»Šta znam?«
»Imaš veliku picu.«
»Šta?«
»Nije to ništa neuobičajeno. Rodila si dvoje dece.«
Lidija je ćutala i šljakala na glini. Zatim je ostavila alatku.
Otišla je na kraj kujne, pored vrata. Posmatrao sam je kako se
saginje i skida čizme. Onda je spustila farmerke i gaćice. Pička joj
je bila baš tamo i gledala u mene.
»Dobro, majmune«, reče ona. »Pokazaću ti da si se zajebao.«
Skinuo sam cipele, pantalone i gaće. Kleknuo sam na
linoleum, a onda legao preko nje koliko sam dug. Počeo sam da je
ljubim. Brzo mi se digao i osetih kako prodirem u nju.
Počeo sam da ubadam ... jedan, dva, tri...
Neko je kucao na ulazna vrata. Kucanje deteta — sićušne
pesnice, mahnito, uporno. Lidija me naglo odgurnu. »To
je Liza! Nije išla danas u školu. Bila je kod... « Lidija skoči i poče
da navlači odeću.
»Oblači se!« obrati se meni.
Obukao sam se što sam brže umeo. Lidija je pošla ka vratima i
eto njene ćerke od pet godina: »MAMA! MAMA! Posekla sam
prst!«
Provirio sam u sobu. Lidija je držala Lizu na krilu.
»Oooo, da vidi mama. Oooo, da poljubi mama prstić. Mama će ga
izlečiti!«
»MAMA, boli!«
Pogledao sam gde se posekla. Bilo je skoro nevidljivo.
»Slušaj«, rekoh na kraju Lidiji, »vidimo se sutra.«
»Žao mi je«, reče ona.
»Znam.«
Liza je pogledala gore u mene, suze su tekle i tekle.
»Liza neće dozvoliti da se išta loše desi njenoj mami«, reče
Lidija.
Otvorio sam vrata, zatvorio vrata i krenuo ka mom Merkuri
Kometu iz 1962.




To je početak knjige, ako vas je zainteresovala pročitajte je celu Wink

_________________
[You must be registered and logged in to see this image.][You must be registered and logged in to see this image.]
Pogledaj prethodnu temuNazad na vrhPogledaj sledeću temu
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu