Gostoljubivost

Gostoljubivost



Vi i gosti.

Volite goste.
Svi su vam dobrodošli.
I zanimljiviiiiiiiiiiiiiiiiiiii.
Ne puštate ih kada vam osvanu na vrata.
Odmah pristavljate kavu.
I slatko.
Nađu se i kolači.
Može i konkretno, ako su gladni.



Onako.
Možda ih i počastite, ako imaju sreće.
Svejedno vam, došli ne došli. [You must be registered and logged in to see this link.]




Ne možete ih smisliti. [You must be registered and logged in to see this link.]
Ni čašicu razgovora za njih nemate.
Odmah na vratima ih pitate koliko će ostati.
[You must be registered and logged in to see this link.]

Volim goste, pojedine jako, moja kuca je i njihova i oni to znaju ...prema nekima sam *onako*...mogu doci i nemoraju ...ovi treci su nuzno zlo ..ispostujem ih uvjek,stvar tradicije ,vaspitanja... gostoljubivost moja je besprekorna

U principu nemam ništa protiv gostiju. Mislim nemam ništa efikasno.
Mada ih često imam....dodju.

Samo postoje već neki tipovi gostiju koji me na neki način smaraju, a neki umeju i dobro da me iznerviraju.

U one koj me smaraju, su u najvećem broju slučajeva rodjaci, koji kad god dodju, uvek o istom pričaju.
Iako nisam lekar, znam već ceo njihov zdravstveni karton napamet. Od čega boluju, kad su išli kod lekara opšte prakse, kad su išli kod specijaliste, koja im je dijagnoza, šta piju od lekova, kad treba da idu na kontrolu ...i uvek i uvek iznova pričamo o istom.
Ko je od čega bolestan, i to kako se teško živi, jer se nema para.
Bukvalno znam sve unapred šta će reći, kad je pauza da uzmu vazduh, i šta će nastaviti da pričaju dalje.
Najgore od svega je postaviti im neko pitanje. Onda će odgovor na to pitanje trajati najmanje 15 minuta, sa pojašnjavanjem svega uz prikazivanje izveštaja lekara specijaliste i spiskom recepata za lekove. I naravno onda ide ona polemika da za sve to treba para ...i onda ide žalopojka kako je sve to teško zaraditi.
Vrlo brzo sam uvideo, da je postavljanje pitanja velika greška. Čim krenu sa izveštajima lekara specijaliste, odmah ih prekinem sa srdačnim pitanjem, hoćete kafu, ili neke kolače ...i onda rado ustajem sa stola da poslužim, a za to vreme skrenem temu sa nekim drugim pitanjem, kako bih izbegao sledeće poglavlje... prikazivanje recepata za lekove i obrazlaganje, šta se kako pije, šta se može kombinovati, a šta ne. Uz njih možda bi postao dobar farmaceut, ako ne i lekar.
Tako da sam sa njima naučio ...donekle da vodim priču.

A oni drugi tipovi gostiju...srećom nije ih puno ..su najgori.
Znači kad dodju, uvek se povede neka uopštena priča, kako si šta radiš ..ovo ono ...a za to vreme studiozno gledaju po kući i kad vide neku zanimljivost, kreće ispitivanje:
Šta ti je ovo? Gde si to kupio? Pa što si to tu stavio? To bi bolje bilo da je tamo. Ili kad si to uradio? A što si to radio tako? To se tako ne radi ...gde si to video? To niko tako ne radi ...ja da sam na tvom mestu, ja bih to ovako ...pa onda krene pametovanje kako bio to uradio....da je na mom mestu.

E onda meni krene pritisak ...pa mu objasnim da ja to tako volim, da me baš briga što to tako niko ne radi, i da ja ne radim nešto samo zato što to svi rade ...i onda se razgovor pretvori u to ko je u pravu i zašto. Ali uz neko ustezanje da ne preteramo, mada neki put mislim da bih mu rado zakucao ekser u glavu. Jer ja zaista teško podnosim takav tip čoveka, da uvek i u svakoj prilici mora da nešto zamera, kritikuje, i obavezno deli savete i kad ga niko za savet ne pita, i uvek je spreman da nadje i rešava tudje probleme.
Da li i njemu dodje da mi zakuca ekser u glavu...to samo on zna. Mada pretpostavljam da i on misli isto, ali jedino što mislim da je razlika izmedju mog i njegovog mišljenja u veličini eksera.

Ako cu da budem sasvim iskrena ne volim goste....
Ustvari ne volim sve one pripreme sredjivanje stana, kuvanje, mesenje uh...
A ovako neobavezno volim da mi dodju dragi ljudi.
Uglavnom su to moja deca, unuke i par prijateljica. Dovoljno.
Navikla sam na samocu, na neki svoj red, mir, i kad mi se to poremeti sva se pogubim.