Verujete li u boga ?

Da li veruješ u boga je dosta često pitanje koje neko postavlja nama, i koje mi s vremena na vreme postavljamo nekom drugom. 
Ali koliko smo sebe preispitali u tom pitanju ? Koliko je naš stav jasan i sa koliko sigurnošću odgovaramo na to pitanje. 

Ako je naš odgovor "DA" da li to znači da je naš odgovor utemeljen u našem ubedjenju da bog postoji, ili je on više proizvod "pretpostavke" da ipak postoji ? Ali ...možda u to nismo baš sasvim sigurni. Jer nemamo baš neke jasne dokaze ni u postojanje ni u ne postojanje boga.

Ako je naš odgovor "NE" da li je naš odgovor isto tako utemeljen u našem ubedjenju da bog ne postoji ?  

I koliko nam je bitan odgovor na to pitanje ? 

Da bi smo zaista verovali, moramo imati JASAN I UBEDLJIV dokaz da bog postoji, inače naša vera postaje vrlo klimava, jer se bazira na pretpostavkama, ili se pretvara samo u "folklor" i držanjem običaja za neke verske praznike. Jer danas mnogi ljudi više poštuju običaje, nego samog boga. A možda čak ni to. I kao takva ...vrlo je podložna uticaju drugačijih mišljenja. A drugačija mišljenja se baziraju na sve većem rušenju ugleda crkve (kako spolja, tako i iznutra) kao jedine institucije prave religije.  

Ateizam danas sve više uzima maha medju ljudima i vrlo je izrazit, jer čak i oni koji su do skoro sebe smatrali vernicima, odustaju od takvog izjašnjavanja iz više razloga: 
Razočarenja zbog sve učestalijih afera u redovima crkve, zbog seks skandala u crkvenim krugovima, zbog korupcije, zbog licemerja sveštenstva koje poziva ljude na skromnost, a sami uživaju u velikom luksuzu, zbog sve većeg mešanja crkve u političke poslove, pa zbog ne slaganja sa stavom crkve po pitanju LGBT populacije ...i uopšte sveopšteg urušavanja moralnih vrednosti same crkve.

Ali pitanje je: da li je naša vera zasnovana na verovanju u boga, ili verovanju u moralni kodeks sveštenstva crkve ?
Da li verujemo zbog sebe, ili zbog drugih? 

Da li uopšte verujemo u boga?   Zašto verujemo, ili zašto ne verujemo?

Odrasla sam u porodici gde se postovao Bog, verski praznici i obicaji.
Nikada nisam sebe opterecivala da li on zaista postoji, da li je uvek pravedan, zasto nas kaznjava, opominje...
Prosto sam uzivala u Bozicu, Uskrsu, slavama radovala se tim svim djakonijama.
Nesto postoji, da li je Bog il ne, ne znam ali lepo je imati koga zamoliti za pomoc, zahvaliti se, pomoliti i osmehnuti...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vjerujem .... volim .... :..prvi pravi susret desio se na velikoj molitvi u Ostroskom manastiru, bila sam jos dijete...Bila sam svjedok usponu stare oceve tetke kojoj smo pomagali pri hodanju zbog bolesti dugogodisnje,hodala je uz pomoc stapa ...uspon od donjeg manastira do gornjeg koji realno govoreci trazi snage i vremena prosla je takvom lakocom i osmjehom da smo je mi ostali jedva pratili....znala sam iako sam bila mlada da se dogada nesto neobicno a cuda se na tom prostoru dogadaju   ...provela sam sa njom par noci u konaku i molitvi pored mostiju svetitelja...klecala sam na podu i ponavljala rijeci svestenika a moja jedina zelja bila je da poljubim ruku ,pokrov svetitelja,da budem jos blize koliko god je moguce,zeljela sam kao nikada u zivotu sjedinjenje i zelja  traje do dana danasnjeg ... od tada hvalim Boga i Sv. Vasilija ostroskog na milosti i ljubavi ....

Pitanje ličnog nekog opredeljenja..Nekako mi se čini, da ljudi pojam Boga, poistovećuju sa nekom fizičkom tvorevinom, a, ne sa energijom koja se nalazi svuda oko nas..Bog, to je Ljubav, to je Život, to nije neko ko samo sedi i izdaje naredbe hehe, već celokupna priroda oko nas..Bog, to smo i mi..kao jedinstveno čudo prirode, života, kako god to nazvali..Život je Ljubav, a Ljubav ne prestaje, ona je večna..