Bajke
2 posters
Strana 1 od 1
Bajke
od Wishmaster Pet 14 Okt 2016, 21:02
Patuljkova tajna - Desanka Maksimović
[You must be registered and logged in to see this image.]
Živeo je u planini neki stari patuljak koji je znao sve tajne ptica, gmizavaca, izvora i bilja u njoj. Znao je čas kad koji izvor u gori postaje životvoran, čas kad će koja ptica umreti, koje trave čoveka usrećavaju. Znao je i po čemu će pogoditi čas svoje smrti.
Jednog jutra rano pođe kroz goru kao neki vladar kroz svoje carstvo. Suve grančice su puckarale pod njegovim nogama i rosa ga do pojasa kupala, jer je vrlo, vrlo mali bio. Na granama su već pevale razbuđene ptice, izvori su glasno žuborili, i mirisala svud borovina i paprat.
Najednom, u crnim granama četinara vide patuljak sivu priliku tetreba gde leprša krilima budeći se iz sna noćnog. Oko njegovog vrata blistala se ogrlica zelenomodrog perja, a kada zamaha krilima učini se kao da se ogrće nekim belim ogrtačem. Patuljak opazi kako tetreb još jednom raširi crni lepezasti rep, kako radosno pogleda u nebo ispod svoje crvene obrve i prhnu negde nad borje.
Patuljak tad uzdahnu i prošaputa tužno:
- Tetreb će danas poginuti. Belo perje nad njegovim ramenima jutros je potamnelo.
Potom se uplašeno osvrte oko sebe da ga ko nije čuo, jer nikom nije hteo govoriti nijedne svoje tajne.
Onda pođe dalje niz planinu skakućući lako s kamena na kamen i skrivajući se iza debala. Išao je na najhladniji izvor da se umije. U daljini se čula voda gde klokoće i penuša preko stenja. Da je drugi putnik tuda naišao, ništa neobično ne bi čuo, ali u pesmi izvora patuljak ču neke neobične zvuke, koji se javljaju samo jednom u sto godina, u času kad izvor postaje životvoran, kad njegova voda može da podmladi za čitav ljudski vek onoga ko je se napije.
Zato patuljak kao bez duše jurnu tamo. Bio je već prilično star i hteo je da se podmladi. Ali ne stiže na vreme: u času kad on zamoči šake u izvor, njegova voda postade opet obična planinska voda. I patuljak stade tužno gledati svoju belu bradu, i misliti da li će moći doživeti idućih sto godina, da se na izvoru podmladi. Poče sumorno razgledati oko sebe, po stablima borova, da možda nije poteklo mleko umesto smole, jer bi to bio znak da je došlo vreme njegove smrti. Ali tog časa je još tekla mirisna smola niz stabla drveća u planini, i patuljak odahnu spokojno.
Kako je već bilo podne, sede na neki panj oko koga su rasle jagode i dobro se naruča. Pri tom mišljaše:
- Treba bar da uoči Ivanjdana uvrebam čas kada se rascveta koji zlatni cvet paprati i da ga uberem, pa ću biti srećan cele ove godine, ako me smrt ne zadesi.
Jedino je on znao tu tajnu o zlatnom cvetu paprati, koji se rascvetava samo jednom u godini dana, usred ivanjske noći, i potom odmah uvene. Ali ko uspe da ga ubere, cele godine, a nekad i celog života, bude srećan. Samo, patuljak je čuvao ovu tajnu kao i sve ostale, i bio je rešen da je drugome kaže jedino u času svoje smrti.
Mislio je on tako o papratovom cvetu i sračunavao po sunčevoj senci kada će doći Ivanjdan, kad najednom se trže i prislušnu: negde u gori, u stablu nekog starog bora, ču gde mili crv i pomisli:
- Stari bor će večeras umreti, crv će ga oboriti. Šteta, on je nikao u istom času kad sam se ja rodio.
Oko patuljka su vrdali gušterovi, sunčale se zmije, savijene u koture kao voštanice. Ali on ih se nije plašio, i sa uživanjem je posmatrao jednu šarku na steni kako glavu uzdiže i motri. Njen vrat se blago povijao kao vrat labuda i oči se prelivale rosno na suncu.
- Sirotica, - pomisli patuljak, - uživa na suncu a i ne sluti da će je do večeri ubiti. Vidim crvenu pegu u njenom oku.
Švrljao je patuljak tako ceo dan. Obišao je sve svoje poznanike vukove, medvede, zečeve, a u samo veče svrati u pohode nekom svom prijatelju patuljku. Bio je to čas kad su se lovci i pastiri vraćali kuću, i patuljci iz prikrajka posmatrahu ko će se pomoliti stazom.
Prvi se ukazaše neki lovci. Preko puške su nosili ubijenog jutrošnjeg tetreba i pevali su na sav glas. Malo posle naiđoše čobani noseći onu mrtvu šarku, koja se sunčala po podne na steni. Patuljak se onda pozdravi od svog prijatelja i pođe da vidi da li je crv već oborio stari bor. I nađe zbilja drvo gde leži na zemlji, a ptice oko njega tužno lete i bubice mu mile po stablu i korenu.
Pođe tada patuljak sumoran kući, a uz njega pristade neki detlić kljucajući stalno u stabla borova, kao da hoće nešto da mu kaže. Patuljak se osvrte, i, gle, vide da umesto smole niz koru borova teče mleko.
- To beše znak da stari patuljak treba da ide sa ovog sveta.
Kad vide to, on stade razmišljati kome bi svoju tajnu kazao i tako ga usrećio za ceo život. I seti se male čobanice, koja je svakog dana gonila koze kroz planinu. On je pričeka na savijutku putanje, i kad se devojčica pojavi sa svojim stadom, stade pred nju, pa joj reče:
- Hoćeš li celog života da budeš srećna?
Ona se uplaši kad vide tako malog čoveka i htede da beži, ali on joj reče smešeći se:
- Ne boj se, i slušaj šta ću ti kazati. Ako hoćeš celog života da budeš srećna, uzberi zlatni cvet paprati. On se otvara samo uoči Ivanjdana i odmah posle uvene. Niko ga sem mene nije do sada video; ali ja ću za nekoliko časaka umreti i tebi predajem svoju tajnu.
Tako on reče i zavuče se u dubini šume, a devojčica otrča veselo niz stazu te razglasi tajnu i ostalim čobanima. I uoči Ivanjdana odoše svi u šumu, svaki uzbra po jedan zlatan cvet i zakiti se njime.
I od tada svi čobani na svetu su srećni.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Živeo je u planini neki stari patuljak koji je znao sve tajne ptica, gmizavaca, izvora i bilja u njoj. Znao je čas kad koji izvor u gori postaje životvoran, čas kad će koja ptica umreti, koje trave čoveka usrećavaju. Znao je i po čemu će pogoditi čas svoje smrti.
Jednog jutra rano pođe kroz goru kao neki vladar kroz svoje carstvo. Suve grančice su puckarale pod njegovim nogama i rosa ga do pojasa kupala, jer je vrlo, vrlo mali bio. Na granama su već pevale razbuđene ptice, izvori su glasno žuborili, i mirisala svud borovina i paprat.
Najednom, u crnim granama četinara vide patuljak sivu priliku tetreba gde leprša krilima budeći se iz sna noćnog. Oko njegovog vrata blistala se ogrlica zelenomodrog perja, a kada zamaha krilima učini se kao da se ogrće nekim belim ogrtačem. Patuljak opazi kako tetreb još jednom raširi crni lepezasti rep, kako radosno pogleda u nebo ispod svoje crvene obrve i prhnu negde nad borje.
Patuljak tad uzdahnu i prošaputa tužno:
- Tetreb će danas poginuti. Belo perje nad njegovim ramenima jutros je potamnelo.
Potom se uplašeno osvrte oko sebe da ga ko nije čuo, jer nikom nije hteo govoriti nijedne svoje tajne.
Onda pođe dalje niz planinu skakućući lako s kamena na kamen i skrivajući se iza debala. Išao je na najhladniji izvor da se umije. U daljini se čula voda gde klokoće i penuša preko stenja. Da je drugi putnik tuda naišao, ništa neobično ne bi čuo, ali u pesmi izvora patuljak ču neke neobične zvuke, koji se javljaju samo jednom u sto godina, u času kad izvor postaje životvoran, kad njegova voda može da podmladi za čitav ljudski vek onoga ko je se napije.
Zato patuljak kao bez duše jurnu tamo. Bio je već prilično star i hteo je da se podmladi. Ali ne stiže na vreme: u času kad on zamoči šake u izvor, njegova voda postade opet obična planinska voda. I patuljak stade tužno gledati svoju belu bradu, i misliti da li će moći doživeti idućih sto godina, da se na izvoru podmladi. Poče sumorno razgledati oko sebe, po stablima borova, da možda nije poteklo mleko umesto smole, jer bi to bio znak da je došlo vreme njegove smrti. Ali tog časa je još tekla mirisna smola niz stabla drveća u planini, i patuljak odahnu spokojno.
Kako je već bilo podne, sede na neki panj oko koga su rasle jagode i dobro se naruča. Pri tom mišljaše:
- Treba bar da uoči Ivanjdana uvrebam čas kada se rascveta koji zlatni cvet paprati i da ga uberem, pa ću biti srećan cele ove godine, ako me smrt ne zadesi.
Jedino je on znao tu tajnu o zlatnom cvetu paprati, koji se rascvetava samo jednom u godini dana, usred ivanjske noći, i potom odmah uvene. Ali ko uspe da ga ubere, cele godine, a nekad i celog života, bude srećan. Samo, patuljak je čuvao ovu tajnu kao i sve ostale, i bio je rešen da je drugome kaže jedino u času svoje smrti.
Mislio je on tako o papratovom cvetu i sračunavao po sunčevoj senci kada će doći Ivanjdan, kad najednom se trže i prislušnu: negde u gori, u stablu nekog starog bora, ču gde mili crv i pomisli:
- Stari bor će večeras umreti, crv će ga oboriti. Šteta, on je nikao u istom času kad sam se ja rodio.
Oko patuljka su vrdali gušterovi, sunčale se zmije, savijene u koture kao voštanice. Ali on ih se nije plašio, i sa uživanjem je posmatrao jednu šarku na steni kako glavu uzdiže i motri. Njen vrat se blago povijao kao vrat labuda i oči se prelivale rosno na suncu.
- Sirotica, - pomisli patuljak, - uživa na suncu a i ne sluti da će je do večeri ubiti. Vidim crvenu pegu u njenom oku.
Švrljao je patuljak tako ceo dan. Obišao je sve svoje poznanike vukove, medvede, zečeve, a u samo veče svrati u pohode nekom svom prijatelju patuljku. Bio je to čas kad su se lovci i pastiri vraćali kuću, i patuljci iz prikrajka posmatrahu ko će se pomoliti stazom.
Prvi se ukazaše neki lovci. Preko puške su nosili ubijenog jutrošnjeg tetreba i pevali su na sav glas. Malo posle naiđoše čobani noseći onu mrtvu šarku, koja se sunčala po podne na steni. Patuljak se onda pozdravi od svog prijatelja i pođe da vidi da li je crv već oborio stari bor. I nađe zbilja drvo gde leži na zemlji, a ptice oko njega tužno lete i bubice mu mile po stablu i korenu.
Pođe tada patuljak sumoran kući, a uz njega pristade neki detlić kljucajući stalno u stabla borova, kao da hoće nešto da mu kaže. Patuljak se osvrte, i, gle, vide da umesto smole niz koru borova teče mleko.
- To beše znak da stari patuljak treba da ide sa ovog sveta.
Kad vide to, on stade razmišljati kome bi svoju tajnu kazao i tako ga usrećio za ceo život. I seti se male čobanice, koja je svakog dana gonila koze kroz planinu. On je pričeka na savijutku putanje, i kad se devojčica pojavi sa svojim stadom, stade pred nju, pa joj reče:
- Hoćeš li celog života da budeš srećna?
Ona se uplaši kad vide tako malog čoveka i htede da beži, ali on joj reče smešeći se:
- Ne boj se, i slušaj šta ću ti kazati. Ako hoćeš celog života da budeš srećna, uzberi zlatni cvet paprati. On se otvara samo uoči Ivanjdana i odmah posle uvene. Niko ga sem mene nije do sada video; ali ja ću za nekoliko časaka umreti i tebi predajem svoju tajnu.
Tako on reče i zavuče se u dubini šume, a devojčica otrča veselo niz stazu te razglasi tajnu i ostalim čobanima. I uoči Ivanjdana odoše svi u šumu, svaki uzbra po jedan zlatan cvet i zakiti se njime.
I od tada svi čobani na svetu su srećni.
Wishmaster- ...
-
Posts : 2218
Likes : 80
Join date : 09.10.2016
Age : 49
Location : Srbija -
Re: Bajke
od Wishmaster Pon 17 Okt 2016, 13:46
Vuk i sedam jarića - Braća Grim
[You must be registered and logged in to see this image.]
Bila jednom jedna koza i imala je sedam mladih jarića koje je volela kao što svaka majka voli svoju decu. Jednog dana pođe ona u šumu po hranu kao što je to uvek i činila, pa pozva svih sedam jarića i rele im:
- Draga deco, ja idem u šumu, pa vas moram ostaviti same. A vi nikome nemojte otvarati vrata i dobro se čuvajte zlog vuka, jer ako uđe, poješće vas sve. Taj zlikovac se često pretvara, ali vi ćete ga odmah prepoznati po hrapavom glasu i crnim šapama.
Jarići joj rekoše:
- Ne brini mamice, mi ćemo se dobro čuvati, možeš ići bez brige.
Koza zameketa i mirno krenu na put.
Ne prođe dugo, a neko zakuca na kućna vrata i viknu:
- Otvorite, draga deco, evo vaše majke, svakom sam ponešto donela. Ali jarići po hrapavom glasu prepoznaše vuka i povikaše:
- Nećemo ti otvoriti, nisi ti naša mama. Ona ima nežan i mio glas, a tvoj glas je hrapav. Ti si zli vuk.
Tada vuk ode nekakvom trgovcu i kupi veliki komad krede. Kad je pojede, glas mu postade nežan. Onda se vrati, pokuca na kućna vrata sedam jarića i viknu:
- Otvorite, draga deco, evo vaše majke, svakom sam ponešto donela.
Ali kako je vuk stavio svoju crnu šapu na prozor jarići to opaziše pa zajedno povikaše:
- Nećemo ti otvoriti, nisi ti naša mama. Ona ima lepe bele šape, a tvoja šapa je crna. Ti si zli vuk.
Tada vuk brzo otrča pekaru i reče:
- Udario sam se u nogu, premaži mi je testom.
Kada mu pekar testom premaza šapu on otrča mlinaru i reče mu:
- Pospi mi šapu brašnom.
Mlinar poznajući narav zlog vuka odmah pomisli: "Vuk hoce nekoga prevariti", pa ga htede odbiti, ali vuk mu reče:
- Ako mi to ne učiniš, poješću te.
Tako se mlinar uplaši i zabeli mu šapu brašnom.
Onda zlikovac dođe i po treći put na kućna vrata sedam jarića, pokuca im i umilnim glasom reče:
- Otvorite, deco, došla je vaša draga majka i svakome ponešto iz šume donela.
Jarići povikase:
- Pokaži nam prvo šapu, da vidimo jesi li zaista naša draga majka.
Vuk onda stavi šapu na prozor i kad jarici videše da je bela, poverovaše da je istina to što im vuk govori i misleći da je njihova majka, otvoriše mu vrata. Na njihovo veliko zaprepašćenje, umesto majke na vratima ih dočeka veliki zli vuk.
Kada ugledaše njega, jarići se uplašiše i stadoše se sakrivati kud je koje moglo. Jedno skoči pod sto, drugo pobeže u krevet, treće u peć, četvrto u kuhinju, peto u ormar, šesto pod korito, a sedmo, najmanje jare, sakrije se u kutiju zidnog sata. Ali vuk ih sve pronađe i nije oklevao ni časa, već kako je koje pronalazio jedno za drugim je gutao. Sve osim jednog! Samo ono najmlađe, sakriveno u zidnom satu, nije pronašao. Najzad kada se tako dobro najede, vuk se odgega negde na livadu, pa leže pod drvo u hlad i zaspa.
Nedugo zatim vrati se i koza iz šume. Ali imala je šta videti! Kućna vrata širom otvorena, sto, stolice i klupa prevrnute, korito slupano, pokrivač i jastuci pokidani i razbacani po podu. Počne odmah tražiti svoju decu... Dozivala ih je redom po imenu, tražila ih po čitavoj kuci, ali od jarića ni traga ni glasa. Najzad, kada kroz suze zovnu onog najmlađeg, začu se njegov glasić:
- Draga majko, evo me u kutiji zidnog sata, zaglavio sam se.
Koza ga nekako izvadi te joj ono ispriča kako je došao vuk i svu njegovu braću pojeo, a da njega nije mogao naći jer se sakrio u zidnom satu, a onda i kada je hteo pomoći svojoj braći nije mogao izaći odande, sve dok ga ona nije izvadila. Jadna koza stade tek onda plakati za svom svojom jadnom decom. Najzad u svome jadu izađe van, a jarić istrča za njom. Kada stigoše na livadu, videše tamo vuka pod drvetom kako leži i hrče. Tako jako hrče, da se sve grane tresu.
Koza ga zagleda sa svih strana i primeti da se u njegovom prepunom stomaku jarići koprcaju.
- Ah, to su moja jadna deca, koju je vuk progutao za večeru, a još su živa! - zakljuci ona.
Potom pošalje njihovog najmlađeg brata u kuću da joj donese makaze, iglu i konac.
Koza prereže zlom vuku stomak i samo što je napravila prvi rez, jedno jare promoli glavu. Kako je rezala dalje tako su iskakali jedan za drugim, svih šest jarića. I svi su bili živi i zdravi. Kakva je to samo bila radost! Grlili su svoju dragu majku i cupkali od srece. A onda im koza naredi:
- Trčite i brzo nakupite kamenja da ovoj bezdušnoj zveri napunimo stomak dok još spava.
Sedam jarica poslušaše majku. Požurise i donesoše kamenja pa ih uguraše vuku u stomak što su mogli više. Onda ga koza opet na brzinu zaši tako da se nije ni makao niti šta primetio. Kada se vuk najzad naspavao, podiže se i poče da se tegli. No, kako je od teškog kamenja u stomaku neverovatno ožedneo, on odmah krenu prema bunaru da se napije vode.
Ali kada poče hodati i teturati se tamo-amo, poče se i kamenje u njegovom stomaku sudarati i zveckati. Tada on povika:
- Šta to zveči, šta to lupa u stomaku mome? Ili su to jarići ili neko kamenje?
A kad stiže do bunara i nagne se nad vodu, teško kamenje ga povuče dole i strovali se u duboki bunar, pa se utopi. Kad to videše, sedam jarića dotrčaše vičući iz sveg glasa:
- Vuk se utopio! Nema više zlog vuka! - i od radosti sedam jarića zaplesaše oko bunara zajedno sa svojom majkom.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Bila jednom jedna koza i imala je sedam mladih jarića koje je volela kao što svaka majka voli svoju decu. Jednog dana pođe ona u šumu po hranu kao što je to uvek i činila, pa pozva svih sedam jarića i rele im:
- Draga deco, ja idem u šumu, pa vas moram ostaviti same. A vi nikome nemojte otvarati vrata i dobro se čuvajte zlog vuka, jer ako uđe, poješće vas sve. Taj zlikovac se često pretvara, ali vi ćete ga odmah prepoznati po hrapavom glasu i crnim šapama.
Jarići joj rekoše:
- Ne brini mamice, mi ćemo se dobro čuvati, možeš ići bez brige.
Koza zameketa i mirno krenu na put.
Ne prođe dugo, a neko zakuca na kućna vrata i viknu:
- Otvorite, draga deco, evo vaše majke, svakom sam ponešto donela. Ali jarići po hrapavom glasu prepoznaše vuka i povikaše:
- Nećemo ti otvoriti, nisi ti naša mama. Ona ima nežan i mio glas, a tvoj glas je hrapav. Ti si zli vuk.
Tada vuk ode nekakvom trgovcu i kupi veliki komad krede. Kad je pojede, glas mu postade nežan. Onda se vrati, pokuca na kućna vrata sedam jarića i viknu:
- Otvorite, draga deco, evo vaše majke, svakom sam ponešto donela.
Ali kako je vuk stavio svoju crnu šapu na prozor jarići to opaziše pa zajedno povikaše:
- Nećemo ti otvoriti, nisi ti naša mama. Ona ima lepe bele šape, a tvoja šapa je crna. Ti si zli vuk.
Tada vuk brzo otrča pekaru i reče:
- Udario sam se u nogu, premaži mi je testom.
Kada mu pekar testom premaza šapu on otrča mlinaru i reče mu:
- Pospi mi šapu brašnom.
Mlinar poznajući narav zlog vuka odmah pomisli: "Vuk hoce nekoga prevariti", pa ga htede odbiti, ali vuk mu reče:
- Ako mi to ne učiniš, poješću te.
Tako se mlinar uplaši i zabeli mu šapu brašnom.
Onda zlikovac dođe i po treći put na kućna vrata sedam jarića, pokuca im i umilnim glasom reče:
- Otvorite, deco, došla je vaša draga majka i svakome ponešto iz šume donela.
Jarići povikase:
- Pokaži nam prvo šapu, da vidimo jesi li zaista naša draga majka.
Vuk onda stavi šapu na prozor i kad jarici videše da je bela, poverovaše da je istina to što im vuk govori i misleći da je njihova majka, otvoriše mu vrata. Na njihovo veliko zaprepašćenje, umesto majke na vratima ih dočeka veliki zli vuk.
Kada ugledaše njega, jarići se uplašiše i stadoše se sakrivati kud je koje moglo. Jedno skoči pod sto, drugo pobeže u krevet, treće u peć, četvrto u kuhinju, peto u ormar, šesto pod korito, a sedmo, najmanje jare, sakrije se u kutiju zidnog sata. Ali vuk ih sve pronađe i nije oklevao ni časa, već kako je koje pronalazio jedno za drugim je gutao. Sve osim jednog! Samo ono najmlađe, sakriveno u zidnom satu, nije pronašao. Najzad kada se tako dobro najede, vuk se odgega negde na livadu, pa leže pod drvo u hlad i zaspa.
Nedugo zatim vrati se i koza iz šume. Ali imala je šta videti! Kućna vrata širom otvorena, sto, stolice i klupa prevrnute, korito slupano, pokrivač i jastuci pokidani i razbacani po podu. Počne odmah tražiti svoju decu... Dozivala ih je redom po imenu, tražila ih po čitavoj kuci, ali od jarića ni traga ni glasa. Najzad, kada kroz suze zovnu onog najmlađeg, začu se njegov glasić:
- Draga majko, evo me u kutiji zidnog sata, zaglavio sam se.
Koza ga nekako izvadi te joj ono ispriča kako je došao vuk i svu njegovu braću pojeo, a da njega nije mogao naći jer se sakrio u zidnom satu, a onda i kada je hteo pomoći svojoj braći nije mogao izaći odande, sve dok ga ona nije izvadila. Jadna koza stade tek onda plakati za svom svojom jadnom decom. Najzad u svome jadu izađe van, a jarić istrča za njom. Kada stigoše na livadu, videše tamo vuka pod drvetom kako leži i hrče. Tako jako hrče, da se sve grane tresu.
Koza ga zagleda sa svih strana i primeti da se u njegovom prepunom stomaku jarići koprcaju.
- Ah, to su moja jadna deca, koju je vuk progutao za večeru, a još su živa! - zakljuci ona.
Potom pošalje njihovog najmlađeg brata u kuću da joj donese makaze, iglu i konac.
Koza prereže zlom vuku stomak i samo što je napravila prvi rez, jedno jare promoli glavu. Kako je rezala dalje tako su iskakali jedan za drugim, svih šest jarića. I svi su bili živi i zdravi. Kakva je to samo bila radost! Grlili su svoju dragu majku i cupkali od srece. A onda im koza naredi:
- Trčite i brzo nakupite kamenja da ovoj bezdušnoj zveri napunimo stomak dok još spava.
Sedam jarica poslušaše majku. Požurise i donesoše kamenja pa ih uguraše vuku u stomak što su mogli više. Onda ga koza opet na brzinu zaši tako da se nije ni makao niti šta primetio. Kada se vuk najzad naspavao, podiže se i poče da se tegli. No, kako je od teškog kamenja u stomaku neverovatno ožedneo, on odmah krenu prema bunaru da se napije vode.
Ali kada poče hodati i teturati se tamo-amo, poče se i kamenje u njegovom stomaku sudarati i zveckati. Tada on povika:
- Šta to zveči, šta to lupa u stomaku mome? Ili su to jarići ili neko kamenje?
A kad stiže do bunara i nagne se nad vodu, teško kamenje ga povuče dole i strovali se u duboki bunar, pa se utopi. Kad to videše, sedam jarića dotrčaše vičući iz sveg glasa:
- Vuk se utopio! Nema više zlog vuka! - i od radosti sedam jarića zaplesaše oko bunara zajedno sa svojom majkom.
Wishmaster- ...
- Posts : 2218
Likes : 80
Join date : 09.10.2016
Age : 49
Location : Srbija -
Re: Bajke
od Sanjalica Pet 04 Nov 2016, 12:07
PRICA O NEOBICNOJ ZABI
Bila jednom velika grupa zaba.
Okupile su se da bi se takmicile u penjanju.
Cilj je bio popeti se na vrh jednog tornja.
Velika masa se okupila ispod tornja da gleda takmicenje i da navija, kao i svake godine uostalom.
Trka je pocela.
Iskreno receno, niko iz publike nije verovao da se ijedna zaba moze popeti na vrh tornja, jer se to nikada prie nije desilo.
Mogle su se cuti reci poput:"Previse je tesko!"
ili
"Nikada se niko nece popeti na vrh."
I zaista, malo po malo, zabe su počele da odustaju.
Jedna po jedna...
Napredovale su samo one koje su bile najspremnije.
Masa je vec počela da vice:
"Previse je tesko, nikada to necete uspeti!"
Zabe su sve cesce odustajale, a publika je bila sve glasnija: "Nemoguce je popeti se na vrh!
To nikada nikome nije uspelo!".
Ipak ostalo je par najupornijih zaba.
One su se samouvereno penjale ka vrhu tornja. No publika je izgleda imala uticaja na njih, i nastavila je da im dobacuje sa zemlje, tako da su na kraju odustale sve zabe osim jedne koja je sigurno grabila ka vrhu.
Publika je i dalje bila neumoljiva u svojim poklicima:
"Odustani, niko to nije uradio, pa neces ni ti. Sta glumiS?! Sta si sebi umislila?!"
No zaba se je i dalje penjala. Publika je vikala, a zaba se penjala.
I na kraju, žaba se popela na vrh!
Prvi put ikad da je to nekome uspelo. Prvi put je nemoguce postalo moguce. I naravno posle toga svi su hteli da se slikaju sa tom zabom.
Svi su hteli da je vide i upoznaju. Svi su hteli da znaju kako joj je to uspelo. Niko nije mogao da veruje.
ZABA JE BILA GLUVA.
Sanjalica- ...
-
Posts : 1595
Likes : 41
Join date : 10.10.2016
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|