EKONOMSKA KRIZA

Kažu, nigde ljudi ne žive lepše i bolje nego na našoj televiziji.

Ako pogledamo život u Srbiji, koliko je život postao težak, koliki procenat ljudi je zaposlen, koliku zaradu ostvaruju oni koji su zaposleni ...ma svaki dan u svim pričama medju nama na tu temu, gotovo da nema onih (od običnih ljudi) koji mogu da normalno sastave kraj s krajem. Svi su u kreditima, žive na čekove, na crtu, na dodjem ti ...pored mobilnog uvek je tu i kreditna kartica da se provuče za nešto, ili bilo šta, a posle jurimo za keš kreditima da refinansiramo ono što više nismo u stanju da vraćamo itd itd.

Ali ...gledam i drugo nešto. Kažu veliki je procenat nezaposlenosti, ali kad god idem kući sa posla prolazim dobrim delom grada gde se nalaze more kafića, restorana ...i sve je puno. Bilo da prolazim pre podne ili posle podne, nekad i uveče, kafei su puni. Negde nema slobodnih mesta. Ponekad i ja svratim na neko piće sa društvom, ali ne često. Iako sam zaposlen i imam redovna primanja, ne mogu sebi da priuštim baš svakodnevni odlazak na pićence.

Pitam se kako to mogu oni koji su nezaposleni ?

Po gradu niču na sve strane kladionice, kockarnice ...i sve je puno.
Ko su posetioci tih mesta, i odakle im toliki novac za kockanje i kladjenje ?

Po gradu svaki dan samo jurcaju sa sve boljim automobilima i džipovima. Procenjujem da je jedan rezervni točak takvog džipa pola moje mesečne plate.

Onda se zapitam ko ovde zapravo živi loše?

Dok u  svijetu ili normalno razvijenim i uredenim drustvima, samo  bogati ljuti imaju privilegiju da ne rade ( a cak i tada oni nalaze neki posao tipa pomoc humanitarna ili razne donacije ),kod nas je to normalna pojava ,nazalost.Odskolovati djecu ,generacije mladih koji nece ni pokusati naci posao uz krilaticu ili pripremljen izgovor..pa posla nema je zalosna slika naseg drustva. I posto je to recimo tema kojom se i profesionalno bavim ili je pratim moram reci da kriza ili apatija koja je sastavni dio naseg drustva najvise pogada mladi prirastaj koji spas trazi onamo gdje ga nece naci... tj. jedina socijalizacija za njih i njima prihvatljiva je ulica,kafici ,gluvarenje u grupama.
 ...Pratila sam i pokusaje upornih i mladih, sposobnih ljudi u pokusaju zaposlenja .... bez veze, preporuka ,pomoci roditelja ,striceva itd..samo sa najvisom ocjenom sa faksa i vanrednim sposobnostima....brzo bi odustajali ...ta djeca odlaze i traze spas u inostranstvo....Ova tema je zapravo prava slika najteze bolesti naseg drustva kojoj ne vidim brzo lijeka .

Setio sam se jedne dobre price ...

Ide zec sumom, i vidi vranu kako sedi na vrhu jednog visokog drveta. 
Stane on ispod drveta gleda u vranu i upita je: Zdravo ...sta radis ti tamo na vrhu drveta?
Nista ne radim - odgovara vrana.
A jel mogu i ja da sednem ovde dole ispod i da ne radim nista, pita zec.
Naravno ...zasto ne bi mogao. Sedi slobodno.
Sedne zec ispod drveta i ne radi nista.

Ide lisica sumom i ugleda zeca. Ucini joj se kao lak plen, jer zec ne obraca paznju, prisunja mu se oprezno iza ledja i skoci na njega, i naravno pojede ga.

Tu je prici kraj. Ali poenta price je ova:

Ako zelite da sedite i da ne radite nista, morate sedeti na jako visokom mestu.

Da smo samo u ekonomskoj krizi, ne bi bilo jos I tako strasno, mi smo I u duhovnoj, motivacionoj, humanistickoj, moralnoj I ko zna kojoj sve krizi..ako ne budemo u skorije vreme nesto drasticno menjali, bojim se da smo gotoFi, u svakom pogledu

Ekonomska kriza i jeste rezultat duhovne krize. Jednim delom zbog toga sto smo zelje pretvorili u preke potrebe, bez kojih vise ne mozemo.

Slazem se...mnoge ranije generacije su imale puno manje, a nekako su bile srecnije..novac ne moze doneti srecu, jeste bitan, ali ne I presudan