Alhemičari

KO SU ALHEMIČARI?

Prevaranti ili mistične besmrtne sveznalice koje metal pretvaraju u zlato

Pre nego što rešite da ponovo pročitate Koeljovog "Alhemičara", krenete u pronalazak eliksira mladosti ili pokušate da pretvorite metal u zlato, pročitajte ko je to sve probao pre vas.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada je 1988. godine tada 41-godišnji kompozitor brazilske pop-muzike Paulo Koeljo napisao svoj prvi bestseler “Alhemičar”, niko nije mogao ni da pretpostavi da će ova knjiga prevedena na 40 jezika doživeti višemilionski tiraž.

Još manje ljudi moglo je da zamisli da će ova hvaljena i osporavana priča ponovo pobuditi ogromno interesovanje čitave svetske javnosti za alhemiju. Holivudska filmska kompanija “Vorner Bros” otkupila je prava za snimanje filma, režija je poverena francuskom filmskom magu Klodu Lelušu, a knjiga je među Srbima (naročito onim estradnijim) postala veći hit od svih dela Dostojevskog zajedno.

Paulo Koeljo, koji je i sam proučavao magiju i okultizam do svoje dvadeset i pete godine, u pokušajima da pronikne u tajne alhemije putovao je svetom i svojevremeno je pešice prešao put hodočasnika dug 830 km, do Santjaga de Kampostele.
Svoju želju da dopre do “velike tajne” Koeljo je opisao rečima:

- Jedanaest godina proveo sam u proučavanju alhemije. Sama pomisao na mogućnost pretvaranja metala u zlato ili otkrivanje eliksira mladosti, bila je isuviše očaravajuća da je ne bi primetio bilo koji početnik zainteresovan za magiju. Upoznao sam mnogo ljudi koji su za sebe govorili da su alhemičari, koji su imali sopstvene laboratorije i obećavali mi da će me uputiti u tajne umeća, ali su za uzvrat tražili da im se plati čitavo bogatstvo; danas shvatam da ti ljudi nisu imali pojma o onome o čemu je navodno trebalo druge da podučavaju - rekao je on.

Rani razvoj alhemije i Bolus iz Mandesa

Srednji vek nasledio je alhemiju starog sveta preko Arapa. Bila je to mešavina vere, astrologije i postupaka za obradu metala. Dugim i napornim radom u svojoj radionici i usrdnim molitvama Bogu za pomoć, alhemičar je pokušavao da proizvede kamen mudrosti, savršeno zlato.
Verovalo se da taj kamen sve što dotakne pretvara u zlato, da leči od svih bolesti, te da svog vlasnika održava večno mladim. Duhovno, to je trebalo da bude stanje natčovečanskog znanja i moći, a takođe i savršenstva, što i jeste bio cilj visoke magije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neki alhemičari, “prezreni podvaljivači” bili su zainteresovani samo za praktični posao, pokušavajući da naprave zlato. Drugi se nisu nikad ni približili nekakvoj radionici i potpuno su se usredsređivali na svoje duhovno usavršavanje.
Prva veština izgleda da je spajala oboje. Laboratorijski postupci i hemijske promene koje su se događale u materijalima alhemičara bili su deo onih duhovnih promena, koje su se naporedo s njima odigravale u samom alhemičaru.
Rani razvoj alhemije odigrao se u helenističkom Egiptu. Bolus iz Mandesa, oko 200. godine stare ere, napisao je knjigu o pravljenju zlata, srebra, dragog kamenja i boja, u kojoj su bili sadržani i recepti zanatlija. Naglasak je bio na menjanju boje metala, čineći ga žutim ili svetlijim, kako bi izgledao kao prirodno zlato ili srebro. Smatralo se da promene u boji pokazuju istinske promene u materiji i na tržištu je bilo mnogo vrsta “zlata” i “srebra”.

Negde oko 300. godine u pisanju Zosima iz Panapolisa, u Egiptu, povučena je paralela između pravljenja zlata i duhovnog napretka, i alhemija je postala mešavina metalurgije, vizionarskog iskustva, grčke filozofije, visoke magije, astrologije, paganskih mitova i mističnih religija, gnosticizma i hrišćanstva, izražena u zanosnom visokoparnom stilu, punom tajanstvenih simbola i skrivenih aluzija.

Rani alhemičarski tekstovi prikazani su kao dela Hermesa Trismegistusa, Izide, Ostanesa, Kleopatre, Mojsija, Arona, Marije Jevrejke (Mirijam, sestra Mojsijeva), Pitagore, Platona i drugih grčkih filozofa i mudraca, a Solomonova pesma bila je tumačena kao prikriveni vodič u alhemiju.

Verovalo se da svaka planeta utiče na razvoj svog odgovarajućeg metala na zemlji, a metali su bili sređeni po lestvici savršenstva, s olovom (Saturn) na dnu, preko kalaja (Jupiter), gvožđa (Mars), bakra (Venera), žive (Merkur), i srebra (Mesec),pa sve do zlata (Sunce) na vrhu. Pošto se smatralo da nebeska tela utiču i na ljudski karakter, to je doprinelo spoju metalurških i psiholoških tehnika u alhemiji. Lestvica metala bilo je ujedno i mesto kulturnog uzdizanja.

Legendarni Geber – Džabir ibn Hajan

Sa arapskim osvajanjem Egipta i velikog dela oblasti istočnog Mediterana, u VII veku, grčki tekstovi počeli su da se prevode na arapski, pa su se i arapski eksperimentatori latili alhemije. Najslavniji od njih bio je Džabir ibn Hajan, poznat na zapadu kao Geber, muhamedanski mistik koji je umro oko 815. godine. On je napisao mnoge knjige, ali ne i sve one koje su mu kasnije pripisivane, i prilagodio je pitagorejsku i neoplatonističku numerologiju alhemičarskim svrhama.

Knjige o alhemiji, astrologiji, matematici i medicini koje su pisali Geber i drugi Arapi, uključujući i učene mavarske ljude u Španiji, prevođene su na latinski počev od XII veka, i pomoću njih je alhemija, za razliku od obične obrade metala, stigla u srednjevekovnu Evropu. Enciklopedije objavljene u XIII veku obuhvatale su i tekstove o toj veštini. Rodžer Bekon (umro 1292. godine), obrazovani francikanski naučnik, koji je stekao uznemirujuće popularan glas da je čarobnjak, naročito se interesovao za alhemičarsku medicinu i za pravljenje lekovitih eliksira koji produžuju život.

Alhemičarski pisci nastavili su da prikrivaju svoj rad složenim simboličkim šiframa, i nije slučaj što reč “gibberish” (frfljanje, trtljanje) potiče od Gebera. Mnogi su upotrebljavali i hrišćansku i seksualnu simboliku, među njima i Arnald od Vilanove (umro 1311. godine), španski lekar, alhemičar, astrolog i sumnjivi jeretik koji je mnogo putovao.

Njegove teškoće sa crkvenim vlastima bile su izvesno vreme ublažene, pošto je uspešno primenio jedan astrološki talisman kada je Papu Bonificija VIII lečio od bolova izazvanih kamenom u bubregu i bešici. Arnald je alhemiju nazvao “filozofskim brojanicama” i poredio je procese u alhemiji s raspećem posle koga sledi vaskrsenje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neki savremeni opsenari veruju da je alhemičarski simbolizam prikrivao tajne seksualne magije, ali se ne bi reklo da je to istina. Upotreba erotičke simbolike od strane autora koji su skloni mistici ne mora značiti da su se oni i služili bilo kakvom seksualnom tehnikom, a alhemičari su koristili crteže i slike sa erotičnim motivima zato što je njihova veština zavisila od upoređivanja “života” metala sa ljudskim životom.
Svaka kombinacija dva metala nazivana je “sparivanjem” ili “venčavanjem”, kao što je proizvod toga bilo rađanje; a para koja se dizala kada je materijal zagrevan, smatra se duhom koji se vinuo iz leša u trenutku smrti.

Nikola Flamel uspeo da dešifruje knjigu i da proizvede eliksir!

Ramon Lul (umro 1315. godine) bio je jedan ekscentrični španski mnogoznalac i misionar u islamskim zemljama koji prividno nije bio alhemičar, ali mnoge knjige o tom predmetu su pripisivane njemu. Za njega se verovalo da je 22 tone nižeg metala pretvorio u zlato u londonskom Taueru, kao doprinos kraljevskoj riznici za vreme svoje posete Engleskoj.
Lul je bio pionir u veštini memorije, veštini sređivanja ideja u logične šeme, tako da su mogle biti saopštene, poređane i pamćene. Na njega je uticala i jevrejska praksa razmišljanja o 22 hebrejska slova (po svemu sudeći otuda i broj od 22 tone zlata) i njegovi učeni dijagrami, sa svojim krugovima i kvadratima, doprineli su da njegova reputacija u svetu čarobnjaka poraste vrtoglavom brzinom.

Papa Jovan XXII optužio je sve alhemičare kao varalice, ali kada je 1334. umro, ostavio je toliko novca da se verovalo da se i sam bavio alhemijom.
Paracelzus – ezoterični alhemičar koji leči
Sa razvojem “medicinskog” pravca alhemije, eliksir dobija još šire značenje. Filipus Teofrastus Bombastus fon Hohenhajm (1493 – 1541), poznat i kao Paracelzus, skreće alhemiju od pravljenja zlata ka medicini. Cilj alhemije, prema njegovom mišljenju, nije bio da otkriva tehniku transmutacije, nego da priprema lekove protiv raznih bolesti, i on ceo svoj radni vek posvećuje traganju za kamenom mudrosti u svojstvu eliksira života.
Verovao je da ga je pronašao, iako su pedesetak godina kasnije njegove radove, postavljene na konceptima sličnim modernoj hemiji, ubrajali u šarlatanstvo.

U XVI veku osim razvoja medicinskog pravca alhemije dolazi i do pravog procvata ezoterične strane alhemije. Alhemija nije izdržala pojavu diferencijalnih jednačina, trodimenzionalnog prostora i mehanicističkog determinizma. Iako se za ubice alhemije smatraju Dekart, Njutn i Lajbnic,interesantno je da je i sam Njutn u svojoj laboratoriji pokušavao od jeftinog metala da napravi zlato.
Ako vas je sve ovo zaintrigiralo, samo napred, na internetu uvek mogu da se nabave knjige sa “uputstvima” kako da jeftini metal pretvorite u zlato, kako da smućkate eliksir večite mladosti i postanete besmrtni. Javite nam kad i ako uspete, čisto da i vas ubacimo naknadno u ovaj članak.
(Telegraf.rs)