Može li se verovati ljudima?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Iz nekog našeg iskustva verovati se ne može nikome, nikada, niti u vezi bilo čega, u nekim slučajevima čak ni sebi. Ali to je iz našeg iskustva. Možda je vas vaše iskustvo naučilo drugačije..

Čovek je čoveku vuk. Ovo niti smo izmislili niti smo mi ti koji želimo da tako bude. U pitanju je činjenica koja se dokazivala vekovima, a u poslednjem možda i ponajviše. Izdajstva na nivou prijateljskih odnosa već su nešto što se podrazumeva, o ljubavnim prevarama da ne govorimo, a o metodama i svim mogućim tehnikama zabijanja noža u leđa do juče, ili i dalje bliskih poslovnih saradnika priču ne treba započinjati. U srpskom narodu postoji i ta duga, genetikom i tradicijom protkana, posebna istorijska nit brato-kumo-i svakog drugog izdajstva koja se toliko izdefinisala da se već može svrstati u karakterna obeležja naše nacije. Znate ono – Srbi su slovenski narod, smešten tu i tu, od tad i tad, preživeli to i to, fizički izgled takav i takav, karakter – teški ko tuč, za sebe najgori.

Tužna je činjenica da živimo u teško vreme, imamo mnogo problema i isto toliko muka, a znate kako kažu – na muci se poznaju junaci. Po pravilu, u teškim vremenima svi pokažu svoje pravo lice. Lični interes je ono što se na kraju iskristališe kod većine kao glavni motivator, ali nemojte misliti da ste iz te većine izuzeti i vi sami. Čovek lako poklekne, a sto puta više snage mu treba da to ne učini. Upravo zato i ne treba da vas čudi što ste možda primetili da je ljudima sve teže verovati i sve teže pronaći onoga nekoga na koga se možete osloniti. Kada se sagleda,među svim tim prijateljima, kolegama, ljubavima (sa izuzetkom one konačne i prave, mada i tu postoji nekoliko znakova pitanja), komšijama, poznanicima, jedina iole sigurna luka je uvek porodica. Krv je krv i u to nema sumnje, osim ako nije zla.. Međutim, kod poverenja nije stvar u tome treba li ili ne verovati. Živeti u agoniji paranoje suludo je, i po zdravlje, pre svega mentalno, nije preporučivo. Ono što jeste važno, jeste imati meru u poverenju i u svakom trenutku dobro opravdan i argumentima potkovan razlog za poverenje. Čak i tada, to poverenje uvek treba biti sa dozom rezerve. Ti nikada nikome ne možeš biti važniji od njega samoga, niti tebi može neko biti važniji od tebe. Svi koji smatraju, ili veruju u suprotno licemeri su i vrlo dobro znaju šta je istina. Tajna poverenja u druge je u stavljanju sebe ispred njih, a tajna poverenja u sebe je u neprekidnom preispitivanju. Jer, ko kaže da si baš ti u pravu...

Mnogo si pesimisticki napisao navedeni tekst.
Kakav to zivot zivimo ako ne verujemo nikom osim samom sebi? I da li bas u svom okruzenju i postupcima treba vagati da li verovati ili ne...
Zivot je mnogo kratak, brzo se nizu godine a da nismo toga ni svesni recenica verovati ili ne je malo komplikovana.
Ja sam za to da vreme kao jedini svedok uvek da odgovor da li smo pogresnoj osobi verovali ili ne.
Ne treba gubiti svoje vreme, misli, postupke na preispitivanja, glavu gore , osmeh na lice i verujte u dobro...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Verovati drugima, je mislim opet jedna varka našeg uma.

Ono u šta ja verujem ...je moj sud o nekom. 
Nekad se pokaže da sam u pravu, a nekad ne.

Reći ja verujem u tebe, ja verujem u nekog ...je zapravo 
"ja verujem u svoju procenu ...u svoj sud o tebi ... da ćeš ti uraditi baš ono u šta ja verujem". 

Ja verujem tebi ...je zapravo "ja verujem svom mišljenju o tebi".

Da bih ja verovao u tebe ...ti treba da uradiš ono što "ja očekujem" da ćeš ti uraditi. U tom razmišljanju ja očekujem nešto od tebe. U pitanju su "moja" očekivanja i "moja" nadanja da će ih neko ispuniti nekim svojim delima, ili nastupanjima. Znači ja verujem sebi, svojoj proceni i svom mišljenju da ćeš ti to uraditi. Inače ću se razočarati tobom. 
Ako ti to ne uradiš ...ja ću se razočarati....u sebe i moju procenu. 
Nas boli "naša" pogrešna procena. Mi smo ti koji smo poklonili poverenje ne nekom ...nego sopstvenom mišljenju...o nekom. 

Ako je to neka nama bliska osoba ...koja nas je "razočarala" često je i kažnjavamo zbog toga što nije ispunila "naša" očekivanja.

Zato mislim da mi ne verujemo drugim osobama. Nego verujemo jedino sebi i našem mišljenju. 
I zato naše razočarenje nije razočarenje drugima, nego razočarenje lično sobom. 
Ali i poverenje i razočarenje projektujemo na drugog. 

A šta se desi kad taj neko ispuni naša očekivanja ?

Često kažemo ... znao sam, jeste videli da sam bio u pravu kada sam to rekao....itd itd ... znači uspeh neke osobe prisvajamo sebi, sopstvenom sudu i sopstvenom verovanju da će neko ispuniti moja očakivanja. 
Dok neuspeh i našu ogorčenost zato što neko nije ispunio naša očekivanja, predstavljamo "nečijim" neuspehom, i krivicu za naše razočarenje pripisujemo tom drugom.

Ja vjerujem ljudima ,prilazim im sa povjerenjem.Bude razocarenja i bude tesko kada se potvrdi ona prica covjek je covjeku vuk,osjetis posledice ,osjetis gubitak..i nije to pesimizam ,vise je nacin kako ljudi danas opstaju u zajednici ... Ali ono sto znam i o cemu uvjek mislim je kako li je tek njima koji moraju tako postupiti...i uvjek mi bude drago kada shvatim: nije do mene ...do njih je...U mene je ostalo jos vaspitanja, tradicije koja govori o covjeku kao o najvecem blagu i volim i zelim da zivim u skladu sa tim ...

Kazu da se ljudi menjaju vremenom. To kazem i ja, a cesto to i tvrdim. 
Ali kad pogledam sve ono sto sam pisao ...ranije ...mogu samo da zakljucim da i dalje tako mislim. 

E sad ..to mozda nema vise veze sa temom, ali...doslo mi tako.

Dnas jako ima losi ljudi da je tesko kome vjerovati

Jeste rizicno, ali u svemu treba ici srcem, verovati, zasto da ne, ako nas iznevere, to je samo jedna vise lekcija nama, a njima jedan veci gubitak..