Jovan Dučić
3 posters
Strana 1 od 1
Jovan Dučić
[You must be registered and logged in to see this image.]
Jovan Dučić (17. februar 1871 - 7. april 1943) je bio srpski pesnik, pisac i diplomata.
Jovan Dučić je osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama. Zbog njih Jovan Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učiteljsku službu gotovo nigde, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću. Kao učitelj Jovan radi u Mostaru od 1895. do 1899. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla.
Prvu zbirku pesama Jovan Dučić objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Najpoznatije pesme su mu: Pesma o ženi, Jablanovi, Zalazak sunca, Refren, Susret, Poezija, Ljubav. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.
Jovan Dučić umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja pesnika ispunjena je 22. oktobra 2000.
Jovan Dučić (17. februar 1871 - 7. april 1943) je bio srpski pesnik, pisac i diplomata.
Jovan Dučić je osnovnu školu učio je u mestu rođenja. Kada se porodica preselila u Mostar, upisuje trgovačku školu. Učiteljsku školu pohađa u Sarajevu 1890—1891. godine i Somboru gde maturira 1893. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama. Zbog njih Jovan Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine, vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učiteljsku službu gotovo nigde, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću. Kao učitelj Jovan radi u Mostaru od 1895. do 1899. U društvu sa Šantićem stvorio je književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poslednje godine boravka u Mostaru, zajedno sa prijateljem i piscem Svetozarom Ćorovićem, uhapšen je i otpušten sa posla.
Prvu zbirku pesama Jovan Dučić objavio je u Mostaru 1901. u izdanju mostarske Zore, zatim drugu u Beogradu 1908. u izdanju Srpske književne zadruge, kao i dve knjige u sopstvenom izdanju, stihovi i pesme u prozi – Plave legende i Pesme. Najpoznatije pesme su mu: Pesma o ženi, Jablanovi, Zalazak sunca, Refren, Susret, Poezija, Ljubav. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.
Jovan Dučić umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja pesnika ispunjena je 22. oktobra 2000.
Re: Jovan Dučić
Čežnja
Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
negde u aleji zadnji zračak blista,
venus arhaička sama je na stazi,
gola, i sva stidna, bez smokvova lista.
Veče će joj tiho da okupa telo
u mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
i ponoćno inje da prospe po kosi.
Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
čežnjom dršću prsa i udovi goli.
Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.
Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
negde u aleji zadnji zračak blista,
venus arhaička sama je na stazi,
gola, i sva stidna, bez smokvova lista.
Veče će joj tiho da okupa telo
u mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
i ponoćno inje da prospe po kosi.
Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
čežnjom dršću prsa i udovi goli.
Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.
Re: Jovan Dučić
Veče
Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma…
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa.
Dok u tvome vrtu dan očajno tinja;
U tamnoj se senci rasplakale česme;
Šumi gora, kao rosa da rominja,
A u tebi huje rime moje pesme…
Huje tamne rime, ko mistično vrelo,
Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada:
U svakome stihu ima suza jada,
U svaku je strofu leglo srce celo.
Mre potonja svetlost i postaje smeđa,
Oktobarsko sunce gasne iza huma…
A tvoja je duša puna bolnog šuma,
Teška suza stala u dnu tamnih veđa.
Dok u tvome vrtu dan očajno tinja;
U tamnoj se senci rasplakale česme;
Šumi gora, kao rosa da rominja,
A u tebi huje rime moje pesme…
Huje tamne rime, ko mistično vrelo,
Kroz lišće, i zvezde, i sen što još pada:
U svakome stihu ima suza jada,
U svaku je strofu leglo srce celo.
Re: Jovan Dučić
Čežnja
Nebesa su prazna; nemo veče slazi,
negde u aleji zadnji zračak blista,
venus arhaička sama je na stazi,
gola, i sva stidna, bez smokvova lista.
Veče će joj tiho da okupa telo
u mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
i ponoćno inje da prospe po kosi.
Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
čežnjom dršću prsa i udovi goli.
Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.
negde u aleji zadnji zračak blista,
venus arhaička sama je na stazi,
gola, i sva stidna, bez smokvova lista.
Veče će joj tiho da okupa telo
u mirisu ruže i u čistoj rosi;
Mesečina mirno da posrebri čelo,
i ponoćno inje da prospe po kosi.
Gola, ona čeka; a pogled, pun žudi,
vapije u nebo, i strada, i moli!
I dok stidno oko u nebesa bludi,
čežnjom dršću prsa i udovi goli.
Tako noć prolazi tiho, jednoliko,
vetar mesečinom zasipa i veje;
Spi nebo i zemlja; i ne dozna niko
tu pagansku ljubav sred mrtve aleje.
Malena40- ...
- Posts : 1636
Likes : 149
Join date : 09.03.2017
Location : My dreams..
Re: Jovan Dučić
Jesenja Pesma
Prvi vetri s cveća nose
sve peteljku po peteljku,
selice za gorske kose,
i zvezde za crnu reku.
A ništa me ne pogleda
još jedan put; Sve nestaje,
sve se čudno ovde preda
ovoj smrti koja sjaje.
Sve su oči zasenjene
tihog mrenja tom lepotom;
I svaka stvar što se krene,
zažudi da umre potom.
Vaj, zna samo duh čoveka
i za život i za mrenja:
Dve obale ushićenja,
koje plodi ista reka.
sve peteljku po peteljku,
selice za gorske kose,
i zvezde za crnu reku.
A ništa me ne pogleda
još jedan put; Sve nestaje,
sve se čudno ovde preda
ovoj smrti koja sjaje.
Sve su oči zasenjene
tihog mrenja tom lepotom;
I svaka stvar što se krene,
zažudi da umre potom.
Vaj, zna samo duh čoveka
i za život i za mrenja:
Dve obale ushićenja,
koje plodi ista reka.
Malena40- ...
- Posts : 1636
Likes : 149
Join date : 09.03.2017
Location : My dreams..
Strana 1 od 1
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu