Milan Rakić

od **Hermosa Preciosa** Ned 26 Feb 2017, 16:19

Čežnja

Danas ću ti dati, kada veče padne,

u svetlosti skromnoj kandila i sveća,

u čistoti duše moje, nekad jadne,

čitavu bujicu proletnjega cveća.

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje

srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.

Na oknima svetlim zablještaće boje

u taj sveži trenut prvoga saznanja...

Sve će biti lepše, sve draže i više,

noć koja se spušta, svet što mirno spava,

dugo mrtvo polje na kome miriše

kržljava i retka u busenju trava.

I tako kraj cveća ostaćemo sami...

- Proliće se tada, kao bujne kiše,

stidljivi šapati u blaženoj tami,

i reči iz kojih proleće miriše...

od **Hermosa Preciosa** Ned 26 Feb 2017, 16:22

Iskrena pesma

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,

ostavi misli nek se bujno roje,

i reč nek tvoja ničim ne pomuti

bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje

zabrekću novim, zanosnim životom,

da zaboravim da smo tu nas dvoje

pred veličanstvom prirode; a potom,

kad prođe sve, i malaksalo telo

ponovo padne u običnu čamu,

i život nov i nadahnuće celo

nečujno, tiho potone u tamu,

ja ću ti, draga, opet reći tada

otužnu pesmu o ljubavi, kako

čeznem i stradam i ljubim te, mada

u tom trenutku ne osećam tako.

I ti ćeš, bedna ženo, kao vazda

slušati rado ove reči lažne,

i zahvalićeš bogu što te sazda,

i oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući vrh zaspalih njiva

kako se spušta nema polutama,

ti nećeš znati šta u meni biva -

da ja u tebi volim sebe sama,

i moju ljubav naspram tebe, kad me

obuzme celog silom koju ima,

i svaki živac rastrese i nadme,

i osećaji navale ko plima!

Za taj trenutak života i milja,

kad zatreperi cela moja snaga,

neka te srce moje blagosilja.

Al' ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reci: ćuti,

ostavi dušu nek spokojno sniva,

dok kraj nas lišće na drveću žuti

i tama pada vrh zaspalih njiva.

od **Hermosa Preciosa** Sub 04 Mar 2017, 10:51

LJUBAVNA PESMA

Šume bokori cvetnog jorgovana,
I noć zvezdana treperi, i žudi
Za bujnu ljubav, svetu bogom dana.
Dok mesečina nasmejana bludi,
Šume bokori cvetnog jorgovana.
U taku noć je požudnu i strasnu
Izolda nekad čekala Tristana.
Bude se groblja uz kuknjavu glasnu
I sećaju se prohujalih dana.
U taku noć je požudnu i strasnu,
Noseći sobom lestvice od svile,
Starinski vitez, pun vere i nade,
Hitao zamku svoje verne Vile,
I pevao joj strasne serenade.
Starinski vitez, pun vere i nade!
Šumi, o noći prohujalog doba!
U srcu nosim vekadanje ljude.
Povorke bele dižu se iz groba,
I sa mnom ljube, čeznu, strepe, žude!
Šumi, o noći prohujalog doba.
Strasno i žudno! Ona mene čeka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Strepi, i sluša topot iz daleka,
Dok mesečina nasmejana sija
I ćuv mirisni zanosno ćarlija
U bokorima cvetnog jorgovana!

od Sponsored content

Milan Rakić

Milan Rakić

Re: Milan Rakić

Re: Milan Rakić

Re: Milan Rakić