Koliko vam nedostaju najdrazi

Svaki odlazak boli i ostavlja prazninu u dusi.
Na zalost mnogi koje sam volela nisu vise zivi. I dalje mi mama nedostaje najvise. Uvek je bila uz mene i nervirala me ta njena stalna prisutnost a sada...sada je nema.
Otac je posebna prica sva sam na njega i narav i lik i osmeh, vrlo cesto zamislim njegovu ruku na svom ramenu.
I suprug je umro, sta reci necu da patetisem i pisem tuzno, za sve ima mesto i vreme.
Cerka se udala otisla zivi svoj zivot i uvek kad me pita kako sam, ja kazem dobro....
A nisam dobro...
Zivot pretocen u dane ide svojim tokom a mi shvatamo da nema nazad, samo napred.
Ponekad suza kane, srce se stegne al sve je to zivot...

Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasli, idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek. Preterati, znači isplivati na površinu, osloboditi se. To važi za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite a kojima robujete, za život čula, za muku duha. Ivo Andric...
Bolje od ovoga ne moze se opisati gubatik... kada sam bila sigurna da sam *dotakla dno *podigla sam se i nastavila zivot..

Kada sam imao deset godina, prvi put sam se susreo sa gubitkom neke meni drage osobe. Mog dede. Prvi put sam video mrtvo telo i prvi put sam se susreo sa pojmom smrti. Mislim znao sam ja šta je to, ali to se uvek dešavalo nekom drugom, tako da nikad do tada nisam to osetio na sebi ..i svojim osećanjima, šta znači smrt i gubitak neke drage osobe. Mislim da tada baš i nisam bio svestan svega.
Mama, tata i sestra i baba su bili i dalje tu, pa se nekako nisam ni potresao mnogo. Sećam se samo da mi je bilo tek kasnije teško...kada se deda i dalje nije pojavljivao. Bio sam prisutan na sahrani ...i znam da smo ga sahranili ...ali sam i dalje bio nekako ubedjen da je to tako nešto ...kao neki ritual ...i da će se on vratiti sa groblja i da će posle sve biti po starom. Medjutim nije. Stalno sam očekivao da će se moj deda vratiti i da ćemo opet ići zajedno u šetnju ...ali ...nije. I sećam se da mi je tek kasnije postajalo sve teže da prihvatim da ga nikad više neću videti.

No opet kako sam bivao stariji i zreliji, tako sam i drugačije rezonovao. Pomirio sam se sa tim ...da kad neko umre ...više nikad neće doći. I da je to kraj.

Baba je umrla nekoliko godina kasnije. Njenu smrt sam već dočekao kao opterećenje zbog svih onih običaja i ceremonija sahrane, stalno neke jurnjave, daj ovo, pripremi ono, zovi onog, treba ići na groblje ...pravi se veliki ručaki..stalno neko dolazi, plakanje, naricanje drugih baba, krtoga u kući nedelju dana ...ma užas jedan. I dan danas mi ti običaji predstavljaju toliko opterećenje, jer smatram da je sve to besmisleno, ali ...ajd.
A moram da priznam ...više sam bio vezan za dedu nego za babu. Baba me je često čuvala, ali sam često i dobijao batine od nje. Deda me je uvek vodio negde i uvek mi je bilo zanimljivo sa njim.

I otac kad mi je umro ...2000-te godine, iako smo bili već unapred spremni na to, jer je bolovao od raka ...iako smo znali ..i čekali svaki dan da se desi ono najgore ..ipak me je njegova smrt zatekla nespremnog na prihvatanje. Imao sam tada preko trideset godina i imao sam već svog sina i ćerku.
Sve sam tada morao sam da obavim. Dobro, sestra mi je bila uvek tu i dosta mi je pomogla, ali ja sam morao sve da odradim. Mislim da me ta jurnjava po bolnici, pogrebnom preduzeću, javljanje rodbini, pripremanju ceremonije sahrane nekako odvukla od osećanja žalosti, jer sam sve to imao na svom vratu da sredim.
Tek kasnije ...kad je sve to prošlo ..sam postao svestan da ga više nemam.
Iako sam već nekoliko godina ranije, pre nego je umro, sve poslove u kući preuzeo ja, uvek sam na kraju njemu referisao šta sam uradio. Neki put se slagao, nekad me kritikovao, ali iako sam već samostalno brinuo o domaćinstvu, uvek sam osećao obavezu da njemu kažem šta planiram i kako razmišljam. Imao sam svoje samopuzdanje i sigurnost u to što radim, ali mi je uvek bila dodatna sigurnost to što imam njega kao starijeg iza sebe.

I kad je umro ...opet sam bio trezven i stabilan i bez ikakvog stresa sam podneo celu ceremoniju sahrane i gubitka njega kao nekog svog ličnog oslonca. Nisam osetio ni strah ni pometnju zbog toga. Bio sam odlučan da budem stabilan i da ne dozvolim da ja padnem u neku tešku žalost pa da moji imaju još i problem samnom.

Posle svega toga, možda nekih mesec dana kasnije ...radio sam nešto u dvorištu i hteo sam neku staru kapiju da skinem i da nešto prepravim.
Pošto je on pravio tu kapiju svojevremeno, pomislio sam, ajde da njemu kažem šta planiram, da ne bude posle kritike, što si to dirao, što me nisi prvo pitao, to je bila dobra kapija ...itd itd. I u toj odluci da mu ipak prvo kažem, okrenuo sam se i napravio dva koraka da odem unutra do njega ...i onda TRASSSSSSS ...kao da me neko zviznuo daskom po glavi. Tada mi je prošla misao kroz glavu ...pa on mi više nikad neće reći ni reč ... mi više nikad nećemo razgovarati ...i tek tada sam pukao, i tek onda me je stiglo sve ono što nisam mogao da ispoljim ranije.
Tek tada sam osetio da mi je teško. I tek tada sam osetio neki neopisivi strah da sam sada sam i da moram sada ja da brinem o svemu. Posle mislim ...zašto strah ...pa ja već ionako nekoliko godina sve radim sam i o svemu brinem. Ali i to što je on bio tu, iako nije mogao ništa da radi ...tek po nekad je izašao napolje da vidi šta radim ....ipak sam osećao neku sigurnost, neku zaledjinu da imam njega kao nekog ko će mi dati neku svoju sugestiju i ko će dodatno brinuti o tome šta i ja radim.. To mi je uvek davalo osećaj sigurnosti. Tu je moj tata ...
Ali sada sam odjednom osetio da više nemam tu zaledjinu. Nemam sad kaga da pitam i nema sad ko da me kritikuje ili hvali. Prvi put sam se osetio grozno sam. Odjednom sam počeo i da se plašim za decu ...da li ću biti u stanju da se izborim za njih ...sada kada sam sam.
Naravno ...to su bila samo tako neka osećanja koja sam uvideo da nemaju smisla, jer sam već dugo ja taj koji brine za sve, ali sve jedno ..iako sam zaključio da takve emocije nemaju za osnovu stvarno stanje, ipak stvarno su me uplašile.  

I kad god imam vremena, kad izadjem sa posla odem u crkvu i zapalim mu sveću.

I posle svega sada znam. Smrt je samo deo života. Nikako njegov kraj. Ono što je teško, je zapravo nasilno kidanje emotivnih veza koje smo tokom života izgradili sa tom osobom. Ali svest svake osobe je zapravo božanska tvorevina koja je večna. Shvatanje same smrti kao deo života, svakako umanjuje bol koju proizvode emocije.
Vera u večni život nije prazna fraza sveštenika koji objašnjava suštinu i smisao života. To je istina u koju moramo verovati kao što verujemo da je vazduh potreban za život i da je on svuda oko nas, iako ga svojim okom ne vidimo.
Tako da je i naša svest nešto što je večno u nama, iako je takodje svojim okom ne vidimo.